Piše: Jasminko Hadžisalihović
Evo istraživanja koje je ujedno odgovor i svima onima koji se oštro protive našem programskom cilju o stvaranju Konfederacije Srbije, BiH, C.Gore i Makedonije, i koji mi svaki put objašnjavaju da nema šansi za neku novu državnu zajednicu bez Hrvatske i Slovenije. Moje mišljenje je potpuno suprotno: okupljanje južnoslovenskih država mora početi upravo bez ove dve države koje bi se u budućnosti tom Savezu mogle priključiti ukoliko to njihovi narodi potvrde na referendumu.
Istraživanje kaže da 68% gradjana BiH i 71% gradjana Srbije žali za bivšom zajednicom. Samo oni koji ne žele ili neće da priznaju činjenično stanje insistiraju i uslovljavaju postojanje neke nove zajednice učešćem od početka Hrvatske i Slovenije. Jer, njima je bivša država ”onaj sistem” i ništa drugo nije važno. Ni drzava, ni njeno postojanje. Ni stalne nacionalne trzavice, netrpeljivost, pretnje separatizmom, socijalni, ekonomski i privredni kolaps, baš ništa. Oni su mozak zaledili 4.maja 1980.godine i ni makac dalje. A u medjuvremenu preko glave preturismo klanje balkanskih plemena, nesreću, siromastvo, moralno posrnuće i još mnogo toga, dok nam spremaju novi rat, prodaju svih strateških nacionalnih resursa, robovlasništvo u sopstvenim državama, sumnjive investicije, nepostajanje prava zaposlenih, milostinju od 200€ za koju naš čovek radi, decu koju lečimo sms porukama, obrazovanje i zdravstvo plaćamo i više bez novca ne možeš ni da se školuješ, ni da se lečiš…dok neki i dalje istu mantru o ”ondasnjim” vremenima vrte, a tajkuni i korumpirani političari koriste nacionalizam jednih i romantizovani titoizam drugih da se i dalje bogate, mi koji ne pripadamo ni jednima ni drugima, jednom rečju: Najebasmo.
Voleo sam i ja ”ono” vreme. Bezbrižno. Srećno. I stajao pored Titove slike u školi kada je umro. Ali je to bilo onda. Nekada. I koliko god žalili vreme ne možemo vratiti. Ali se možemo boriti za neke vrednosti koje su obeležile i to vreme.
Zato Vas i pitam: Šta ćemo sada? Kako ćemo i dokle ovako? Hoćemo li zabijati glavu u pesak ili priznati realnost i početi nešto novo da gradimo? Hoćemo li i dalje da se ubijamo, koljemo i mrzimo? Hoćemo li praviti novu zajednicu kojoj je potreban mir, stabilnost i neka izvesna ekonomska perspektiva, bez zla, grobova i crnine? Za početak od realnog i mogućeg a kasnije…videćemo.
Za početak je potrebno da se probudimo iz čegrdesetogodisnjeg sna. Da uvažimo stvarnost. Treba nam DRŽAVA. Demokratska. Socijalno uredjena. Sa poštovanjem prava zaposlenih. Dece. Penzionera. Meni je dosta prošlosti, onog šta je bilo, vreme je da živimo. Ili, bar, počnemo. Na novim osnovama. Bez diskriminacije po bilo kom osnovu. Ravnopravni. Jednaki. Solidarni. Tolerantni.
Ali, nemam prava i ne insistiram da se menjamo. To je odluka svakog od nas, pojedinačno. Jer, ako Vam je ovako dobro, ne menjajte ništa. I obavezno kukajte na zlu sudbu. I, naravno, sanjajte dobra stara vremena. Dok svi zajedno tonemo i bespovratno pod punim gasom jurimo u provaliju. Skoro da smo, ako već nismo, stigli.
Tolerancija Srbije ima svoj put i svoj cilj. Realan ili ne, naivan, neostvarljiv, nemoguć ili kako god to nazvali ali po nama jedini LJUDSKI, koji može stati u dve reči: ŽIVIMO ZAJEDNO. Zbog toga: Konfederacija Srbije, BiH, C.Gore i Makedonije. Za početak. Do pobede!
http://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/sto-vam-znaci-vasa-nova-drzava-a-sto-bivsa-jugoslavija-u-srbiji-se-jugoslavenima-osjeca-318-gradana-a-u-hrvatskoj-njih-samo-28/5715807/