Podjednako osudjujem napade i kletve i na Vučićevu i na Djilasovu decu, gadim se svih onih koji ispituju DNK i vredjaju članove porodice i Vuka Jeremića i Čedomira Jovanovića, jadni su mi svi oni koji istražuju ko je kome (biološki) otac ili kao metod političke borbe koriste pljuvanje po roditeljima bilo koga ko se u ovoj zemlji bavi politikom ili nekim javnim poslom. To je dno dna. Zlo. Mržnja će nas pojesti. I nemojte sada ono “šta su oni nama…” jer to nije opravdanje. Ta “sitnica” treba da nas deli. Da nas razdvaja. Razlikuje. Kvalitativno. U suprotnom smo isti. Bot je bot. Ovaj ili onaj, SVEjeDNO.
Jer, u decu se ne dira. Ničiju. Otac i majka su neprocenjivo blago za svakog od nas. Porodica je svetinja. Nema to pljuvanje po onome što je najsvetije u životima svakog čoveka nikakve veze sa politikom. Ni sa ideologijom. Nema veze ni sa čim. Ima isključivo veze sa elementarnom pristojnošću. I to što neki smatraju da su im sva sredstva dozvoljna u obračunu sa političkim neistomišljenicima nije razlog da se i mi ponašamo, i budemo isti, kao oni. Zadiranje u privatnost i vredjanje članova porodice nije samo crvena linija u političkom borbi nego pokazuje karakter i najbolje govori o onima koji se time služe, i o njihovoj mržnji prema svima koji drugačije od njih misle.
Odgovor na tu mržnju je prezir. Neka oni i dalje mrze, nama je dovoljno da takve preziremo. Toliko!