Braćo i sestre, drugarice i drugovi,
Da bi bilo koja i bilo kakva zajednička država mogla da opstane jedna stvar je nužna, a to je tolerancija. Jer, kada pogledate prethodnu državu Južnih Slovena, ona je u suštini bila kao Evropska Unija danas, jedinstvo različitosti. Na kraju krajeva, ta država je u svom izvornom konceptu bila neka vrsta preteče ujedinjene Evrope, ona je bila prva Evropska Unija za južnoslovenske nacije. Ono po čemu se ta, kako vole da kažu, “veštačka tvorevina” razlikovala od svih zemalja nastalih njenim raspadom jeste upravo ta multikulturalnost, koju su nacionalističke političke elite uništile, kako bi se danas borile za istovetne principe političke integracije, samo pod “kapom” nadnacionalne institucije kakva je Evropska unija.
I da znate, ne postoji država na svetu koja nije veštačka. Država i jeste nešto što prkosi čovekovoj prirodi. Jugoslavija je i nastajala i nestajala u određenim okolnostima. Ako sa jedne strane stavimo one koji su bili za nju, a sa druge strane one koji su bili protiv nje, videćete koliki je to nesrazmer u kvalitetu i ozbiljnosti u korist onih koji su stajali iza ideje o zajedničkoj državi Južnih Slovena. To je jedna ozbiljna država i jedna tvorevina koja je ushitila sve misleće ljude te epohe s početka prvih decenija 20. veka, u kom su se na kraju krajeva rodili i naši roditelji, a i naše babe i dede, a kod nekih i prababe i pradede. Ne znam, stvarno, kakav je to patriotizam kada smatraš da su ti preci budale.
Istovremeno, danas mnogi sebi daju za pravo da telale kako se u prethodnoj zajedničkoj državi lepo živelo, dobijali smo stanove, besplatno školstvo, besplatno zdravstvo, išli smo na more, Vegeta je dobar začin, Zdravko Čolić je dobar pevač, Rade Šerbedžija je dobar glumac, ali je ipak sve na kraju završilo u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima. Suština takvog narativa je jasna: treba priču o Jugoslaviji lišiti svakog političkog sadržaja. Jer u politici je ključ, politika je krucijalna dimenzija jugoslovenske ideje i jugoslovenskog projekta. Nije se Jugoslavija sastavljala zbog kinematografije, lakih nota ili fudbala, sastavljala se iz političkih razloga. Biti subjekt, biti slobodan, biti politički faktor, ne biti kolonija, ne biti resurs, ne biti okupiran – zbog toga se sastavljala Jugoslavija. Sve ovo drugo, ovo prethodno nabrojano, dolazi posle kao, kako se to kaže, kolateralna korist. I nisu Jugoslaviju pravili kalkulanti, oni što su vagali šta je najbolje i najrealnije moguće u datom trenutku, oni što su imali rezervne varijante, karijeristi i pragmatičari; pravili su je slobodni ljudi, frajeri, oni što su verovali u pesme i snove. Zato je veoma važno reći u sedmici, u kojoj su i 29.novembar dan drugog zasedanja AVNOJ-a i 1. decembar, dan na koji je proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, dakle, rođendani i prve i druge Jugoslavije, da moja domovina nije završila u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima. U njima su počele njene nove fildžan državice, entiteti, pašaluci i okupirane teritorije, i četrdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka.
Pa, molim vas, i danas možete čuti, trideset godina posle nestanka zajedničke države, od mnogih domaćih i međunarodnih političkih faktora, da uvek kada govore o njoj kažu “bivša Jugoslavaja”. Strah od našeg zajedništva ne jenjava i ne prolazi. U tom “bivša” je sagledana sva njihova muka i bojazan. Treba usaditi u glavu novim generacijama da je to nemoguće, istovremeno izvršiti lobotomiju starijima i ubediti sve nas koji pamtimo da ne verujemo sami sebi. Da shvatimo, jel te, da je zajednička država nešto najgore što je ovdašnje nacije moglo snaći u njihovoj istoriji. Mislite da preterujem? Pa što onda ne kažu, ili kada ste čuli da kažu, “bivša Austrougarska ili bivša Otomanska imperija, nego jedino bivša Jugoslavija”? (deo govora predsednika Tolerancije Srbije, J.Hadžisalihovića, na Skupštini 1.decembra 2019. godine)