Piše: Bratislav Marković, advokat i član predsedništva TOLERANCIJE Srbije
Termin „Bratstvo i Jedinstvo“ danas svakako deluje ne samo kao utopistički pojam već posle ratova dobija i svoju tragikomičnu dimenziju. A što se mene tiče, bez obzira na činjenicu što su nas neki ondašnji ekstremni umovi učili da pokojnog nam i nikad prežaljenog „druga Titu“ volimo više od mame i tate i kao umerene retarde terali da znamo što više detalja iz njegovog detinjstva, lično sam u svom detinjstvu najviše voleo mamu i tatu (i Duleta Savića razume se) i nikad nisam imao razumevanje za probavne probleme našeg doživotnog predsednika, nakon što je kao dečak sa svojom nestašnom ekipom pronašao kuvanu svinjsku glavu, te se prejeo.
Ipak postoje razni modeli zajedničkog funkcionisanja na prostoru Balkana, gde i dalje ostajemo jedni pored drugih. Ne bih želeo da ovaj tekst ima prizvuk jugonostalgije, ali činjenica je da je svaki razlaz naroda na balkanu bio veoma bolan i da je poprimao razmere nacionalne, ekonomske i svake moguće katastrofe. Jer činjenica je da ovi narodi veoma kratko pamte, a da svoju zaboravnost surovo plaćaju. Ako se ne može, ne mora se živeti u jednoj državi, ali se mora usko saradjivati, jer smo jedni na druge definitivno i trajno upućeni.
Osim toga, narodi bivše Jugoslavije i nakon ratova, progona i svega što se dešavalo pre dvadeset i više godina, ostali su slični. Govore istim ili sličnim jezikom, žive na istom prostoru, dele sličnu sudbinu koju im određuju svetski moćnici, imaju sličnu kulturu…
Evo dogadjaja sa „terena“ čiji sam svedok, a koji potvrđuju moje tvrdnje i naziv ovog teksta.
Negde pred kraj 2000. godine, moj sestrić Vladica pravi ispraćaj u vojsku. Glavna fora je što on baš i ne ide odmah u vojsku, ali svinje su stigle za klanje baš tada i kad Vladicin deda, a moj sada na žalost pokojni teča Desimir kaže da se pravi ispraćaj, nema tu mnogo polemike. Mislim da on ni te 2000-te nije baš bio ubedjen da je „drug Tita“ preminuo, već je više verovao da se radi o zaveri svetskih moćnika. Demokratija mu nije bila omiljen pojam. Dakle ispraćaj i tačka. Lokacija, selo Nikolinac u podnožju čuvene planine Rtanj, oko 10 minuta vožnje od centra Sokobanje. Dom u centru sela, zadimljen. Pevaljka, pečenje, ludilo. Varijanta „ja pod stolom a pod kim si ti?“. Fudbalski rečeno, krenuo sam kući za Beograd početkom drugog poluvremena ove zgode, negde iza ponoći, pričali su mi kasnije da je pevaljka negde u produžetcima (dakle oko 5 ujutru) počela da plače, jer više nije imala snage za pevanje.
Nešto više od tri godine kasnije, u proleće 2003. godine, moj kum legendarni bubnjar „Riblje Čorbe“ Vicko, preneo mi je poziv njegovog sina Igora koji živi u Rovinju, da prisustvujemo njegovoj maturskoj večeri. Veoma obradovan ovim pozivom, proveo sam ovim povodom u Rovinju nekoliko dana. Kako pripadam generaciji koja je imala tu nesreću, da kad je trebalo da luduje u Rovinju, „ludovalo“ se u nekim drugim gradovima bivše Jugoslavije, do tog momenta nisam bio u ovom prelepom gradu. Tako smo Vicko i ja mojim automobilom sa BG tablama prošli pola Hrvatske i danima smo se vozili po Rovinju. Priznajem da sam malo strepeo, jer mi je ovo bio prvi odlazak u Hrvatsku nakon ratova devedesetih. Ispostavilo se da sam strepeo bez razloga, jer nismo doživeli nikakvu neprijatnost. Upoznao sam dosta ljudi, razgovarao sa njima, a poseban pečat na mene je ostavio Vickov prijatelj Bruno Langer, frontmen čuvene grupe „Atomsko sklonište“. Rekao mi je tada Bruno, „čuj stari boga ti, imamo mi ovde naših ludaka, ali ogromna većina ljudi je za normalne odnose sa Srbijom“. E sad, na red dolazi matursko veće mog mladog kuma Igora. Lokacija, restoran u kampu pored mora koji u julu i avgustu okupiraju turisti iz zapadne Evrope. Program počinje sa zabavnom muzikom, da bi se lagano uz nezaobilazni „vozić“ uz Bajaginu „Moji su drugovi“, prebacili na čiste narodnjake. Pevaljka, pečenje, ludilo. Opet varijanta „ja pod stolom a pod kim si ti?“. Fudbalski rečeno, krenuo sam kući sa Vickom za Beograd početkom drugog poluvremena ove zgode, negde iza ponoći, a ostao sam uskraćen za informaciju da li se i ovde pevaljka posle otpevane 18-te Cecine pesme rasplakala. Sve u svemu slično, vrlo slično.
Razmišljao sam i sada razmišljam, koliko je sve kulturološki slično. Da li bi Brunu Langeru bilo ok na Vladicinom ispraćaju u vojsku u selu Nikolinac u jugoistočnoj Srbiji? Siguran sam da bi, kao i meni. Kao i mom teči. Naravno razmišljao sam da li bi se pokojni teča i Bruno zagotivili. Mislim da bi. Bruno je doduše znao da je „drug Tita“ definitivno umro, a demokratija mu je bila mnogo draži pojam nego teči. Osim toga, teča je dok je živeo u Jugoslaviji bio ubedjen da je „drug Tita“ napravio atomsku bombu, naravno za spoljnog neprijatelja. Za unutrašnje je po njegovom mišljenju bio dovoljan pendrek „Vuce milicajca“. Nije ga interesovalo „Atomsko sklonište“, više je voleo Nedžada Savkovića, Tozovca i Cuneta i verovatno bi za Bruna da se ono veče pojavio na Vladicinom ispraćaju pomislio da „pije drogu“. Ali brzo bi se zagotivili. Ne samo zato što bi Bruno otkinuo na tečinu rakiju. Nego zato što obojica veruju u poštenje, rad, dobrotu. U mir a ne u rat. Obojica dobri ljudi. Da su se njih dvojica pitali, različiti, ali na istoj strani, ni jedan metak ne bi bio opaljen, osim kad teča ode u lov naravno i kad se Vladica ženi.
I tako, kad sam danas obavestio Vladicu da ću pisati o njegovom sada već legendarnom ispraćaju u vojsku, iskoristih da ga pitam, da li bi se teča i Bruno zagotivili da su se sreli?
Naravno reče mi Vladica, sve ti je to slična priča.