Senad iz Belog Potoka

Autor: Milica Matić (PZT-press)

S obzirom da je danas počeo Ramazan, sveti mesec za vernike muslimanske veroispovesti možda ste pomislili da intervju sa mojim današnjim gostom ima veze sa devetim mesecom muslimanskog (lunarnog) kalendara. Na neki način i ima. Naime, upravo danas smo hteli da pokažemo da među nama još postoje oni koje sa punim pravom možemo nazvati – LJUDI. Kojima nije bitno ko si, odakle si i kojem se Bogu moliš, već ljude dele samo na dobre i lose. O čemu se radi? U neposrednoj blizini Tornja na Avali, meštani Belog Potoka odlučili su da sagrade crkvu brvnaru posvećenu despotu Stefanu Lazareviću, koji je utvrdio srednjovekovni grad Žrnov, koji je postojao na ovoj planini, a potiče još iz vremena Rimljana. Crkva brvnara, veličine oko 60 kvadrata biće sagrađena u srpsko-vizantijskom stilu, sa upisanim krstom u osnovi, po ugledu na crkvu na Zlataru. Dugogodišnja zamisao postala je ostvariva tek ove godine, nakon dobijanja svih potrebnih dozvola. Među brojnim donatorima i ljudima dobre volje izgradnju crkve je pomogao i Senad Kučević, clan Glavnog odbora Pokreta za TOleranciju.

Gospodine Kučeviću, pre svega, čestitam Vam Ramazan, sveti mesec za vernike muslimanske veroispovesti. Šta on znači za muslimane i kako se obeležava?

Ramazan je sveti mesec za vernike muslimanske veroispovesti u kojem je, između ostalog, počelo objavljivanje Kurana. Tokom Ramazana obavezan je post i to se smatra jednim od stubova islama, a podrazumeva se potpuno uzdržavanje od jela, pića i telesnih zadovoljstava od zore do zalaska sunca, i to 30 dana. Post se prekida u trenutku zalaska sunca. Taj dnevni obrok zove se iftar i dobro je delo organizovati iftar za prijatelje i rodbinu. U vreme posta vernici se moraju uzdržavati i od ružnih reči i dela u cilju opšteg ljudskog pročišćenja. Za vreme ramazanske večeri, posle posebne molitve – teravije, organizuju se posela. Ramazanski post se završava kada se pojavi mlad mesec. Ramazan ima 29 dana i ove godine se završava 5. jula. Nakon ramazanskog posta, nastupa trodnevni Ramazanski Bajram, koji se smatra velikim praznikom u islamu.

Recite nam nešto o Vašem poreklu? Da li je tačno da Kučeviće veže kumstvo sa kraljevskom porodicom Karađorđević?

Kučevići su bošnjačka porodica sa Peštera i to kumstvo sa kraljevskom porodicom Karađorđević nije legenda. Priča o kumstvu na reč (zavetovanje na prijateljstvo) počinje pre dva i po veka, kada su Karađorđevi roditelji Petar i Marica živeli u Žabrenu. Pošto je Petar ubio lovce koji su mu kaljali čast, nije smeo da izlazi iz sela. Godinu dana štitio ga je Mustafa, predak Kučevića, i na kraju pomogao da pobegnu. Tri meseca potom rodio se Karađorđe, a radosnu vest na konju, Mustafi je doneo muštulugdžija. Pokojni knez Aleksandar Karađorđević je pre deset godina posetio Kučeviće u selu Žabren, a moji rođaci su se 1999.godine u Topoli sreli i sa Tomislavom Karađorđevićem.

I Vi ste, između ostalih, pomogli izgradnju Crkve na Avali? Da li ste razmišljali o tome da ste svojim gestom poslali poruku svim ljudima na ovim prostorima – poruku mira, međusobnog poštovanja i uvažavanja?

Ja živim u Belom potoku. Na Voždovcu. U Srbiji. Ovo je moja zemlja. Smatram da nisam učinio ništa posebno ali u današnjim okolnostima, na žalost, to se doživljava kao svetao primer ljudskosti u vremenu iza nas, primer tolerancije, dobrih komšijskih odnosa i suživota. Moramo da se pomažemo. Onoliko koliko ko može i ko šta može. Ja sam autoprevoznik. Imam porodicu, ženu i dvoje dece, živimo sa roditeljima u zajedničkoj kući, i nisam baš u mogućnosti da pomognem u novcu. Ali sam svom prijatelju, svešteniku Vladimiru Vićentijeviću, rođenom Belopotočaninu, rekao da mu za svu građevinsku logistiku stojim na raspolaganju. Bez nadoknade. I, da se pohvalim, za to sam dobio zahvalnicu na koju sam izuzetno ponosan. Pomagao sam i u obnavljanju crkve Svete Marije Magdalene u Belom potoku, u čijoj porti se nalazi spomenik ratnicima iz perioda 1912-1918. godine i Belopotočaninu Vasi Čarapiću. Zanimljivo je istaći da se ispred crkvene porte nalazi partizanska spomen-česma koja je podignuta u čast borcima NOR-a u drugom svetskog rata. Zato, često u šali volim da kažem da mi Belopotočani živimo toleranciju, čak i onu ideološku, koju je na ovim prostorima najteže ostvariti.

Ima li nade da vaša priča ne bude izuzetak nego da postane svakodnevnica na ovim našim prostorima?

Vidite, sve ono o čemu smo razgovarali i o čemu vi pravite ovaj tekst za mene je normalno, jer smatram da je to moj doprinos mestu u kome živim i mojim komšijama. Sve se danas pretvorilo u dinar, samo je materijalno važno, zaboravili smo ono ljudsko u nama, zaboravili smo da naš narod kaže da je dobar komšija bolji nego brat. Mi danas često u štampanim i elektronskim medijima, kojekakvim emisijama, možemo  videti da se samo propagira ono što je zlo, pozivanje na mržnju i slično.  I umesto da pričamo o ekonomskoj krizi,  što je naš najveći problem, političari zavađaju narod. Nema posla, preduzeća ne rade, mladi odlaze sa ovih prostora jer nema perspektive. Problemi na ovim prostorima nisu među ljudima, nego među političarima. Veoma mi je drago što sam učestvovao u osnivanju Pokreta za Toleranciju jer promovišemo i zalažemo se za politiku bez mržnje i podela, za međusobno poštovanje i uvažavanje.

Vaša poruka za kraj razgovora?

Želim da u ime Pokreta za TOleranciju svim pripadnicima islamske veroispovesti čestitam veliki praznik Ramazanski Bajram, uz želju da ga provedu u zdravlju, miru i radosti. Želim da pred kraj svetog meseca Ramazana svaki građanin islamske veroispovesti bude ispunjen dobrotom i ljubavlju prema drugima, a da svi naši građani žive u slozi, solidarnosti i duhovnom i materijalnom blagostanju.

RAMAZAN ŠERIF MUBAREK OLSUN!