(domovini koje više nemam)
Stajao sam na peronu okružen dvadesetoricom isto tako tek izđikalih momaka… bilo nas je raznih; malih, debelih, visokih, mršavih… obučenih na dvadeset raznih načina, dvadeset različitih glava i
frizura, uglavnom poduže kose, plavih crnih, smedjih… sve će to, tamo, na odredištu, ubrzo biti dovedeno
u red, svi ćemo mi vrlo brzo ličiti toliko jedni na druge da nam ni ogledala neće trebati… Julska se klasa spremala da odradi svoj “dug” domovini… Usput, punit će se vagoni na svakoj stanici, na ponekoj će neki i ostati, ovisno o svom odredistu… Nisu to bila vremena
sjajnih, bogatih, bučnih, oproštaja, jednostavno, krenuo si, s objavom i pokojom hiljadarkom u
džepu, sportskom torbom na ramenu…
Moje je odredište bilo Skopje, tako se to onda obično radilo, bacali su nas s jednog na drugi kraj zemlje (od Vardara pa do Triglava), miješali more i prašinu, maglu i buru, snijeg i kišu… Ali to kao da
nikom nije prestavljalo problem, ubrzo smo izmješali sve što smo u svojim zavežljajima imali, i slaninu i
piletinu i ribu i rakiju i vino… pa složno navalili… Bilo je to dugačko putovanje, vlak je stajao, pa
kretao, pa kačio ili ostavljao vagone, a mi smo samo osjećali kako radoznalost bridi u nama, osjećali smo
avanturu novog odrastanja, tajnovitost nepoznatog…
Možda nikada nisam tako intezivno živio i mijenjao sebe, možda se nikada nisam ni toliko borio sam sa sobom i onim što sam već znao, kao tih dana… Svako me je novo budjenje čekalo obavijeno mirisom
neocekivanog, svako me je lijeganje ostavljalo s nekim novim snom, da noću, u meni, sazri i ostvari se….
Danas, četrdest godina iza tih dana, išiban i mazen, milovan i gažen, od ljudi, dana i noći, života, osjetim čeznju za tim čistim i sretnim danima… toliko se mnogo crnila, jala, nedorečenog i
podmuklog ispreplelo s mojim snovima o ljepoti, o dijeljenju i davanju , o sreći… Možda sam ja samo ludi sanjar, samo pas što laje na kiši, možda sam ja vec davno prošlo vrijeme, jabuka što pala je kilometrima od svoga stabla…. Ali dok dišem i uspijem da pišem i zapišem, moji će stih i riječi biti uvijek
i samo dio toga sna… bez obzira na one koji ga pljuju, koji ga crne ili žele da izbrišu… Dajem vam za pravo… dajem vam za pravo da mislite samo o sebi, dajem vam za pravo da budete najbolji, dajem vam
za pravo da mrzite i pjenite se u ime nekog ili neceg… to je najbolji način da dočekam vas kraj… to je najbolji način da vidim kako nestajete, da vas vidim poražene…
A ja ću i dalje… u kupeu drugog razreda, u nekom starom, klimavom vlaku… gledati kroz prozor i pogledom grliti dobre ljude… ništa više… samo dobre ljude…
I tako… upravo završih moje ćaskanje sa prijateljicom Sonja Matijašić… nas dvoje, po navici i potrebi, ko dvije stare babe ( hahahah… i ja baba postadoh ), ispričamo se, dušu ispraznimo, izmijenimo recepte… i tako u razgovoru iskrsnu sjecanja na neka putovanja , neke druge pejzaže i ljude… ali vrijedilo je sve… berem nam je ostalo u i za dušu… posvećeno svim babama i djedovima jedne divne mladosti…
1.jun 2022.