Još kao vrlo mlad slikar, Ljuba Popović je služio vojsku u Bileći, gde mu je prvi pretpostavljeni bio Dušan Stamenković, tada veoma mlad mlađi vodnik, na početku vojničke karijere.
Ljubu su od početka vojnog roka rasporedili za njemu svojstvene poslove: vodio je crtačku školu i organizovao razne manifestacije u domu JNA.
Na kraju vojnog roka, pri razduživanju, mladi slikar, izgleda već tada svestan visina na koje će se ubrzo uspeti, bio je vrlo nezadovoljan. “Kakva je to vojska?”, govorio je, “ja sam za svoje pare morao da kupujem boje i pribor”.
Mladi vodnik, ne želeći da padne ljaga na vojsku, izvadio je iz svog džepa dva puta više nego što mu je Ljuba rekao da je potrošio. Sutradan, međutim, već u civilnom odelu, Ljuba ga je našao u kasarni, i doneo mu je dve slike na poklon.
Mladi slikar i vodnik više se nikad nisu sreli. Putevi su im se razišli. Slikar je otišao u Pariz, za svojom zvezdom vodiljom odakle su stizale vesti da su ga muze, čiji su miljenici bili Sezan, Mone, Dega, povele njihovim stazama.
Mladi vodnik nije imao takve muze. Na kraju svoje karijere, vihorom rata nošen iz kraja u kraj, iz mesta u mesto, delio je sudbinu svoje zemlje, za koju je krvario. Kraj rata je dočekao u Skoplju. Ali, povlačeći se pred ratnim požarom, u onom najnužnijem, na brzinu skupljenom prtljagu, bile su i dve Ljubine slike. Nekada su bile na dnu prtljaga u nekom vojnom kamionu, nekada su mesecima stajale u nekom podrumu, pa odatle ponovo u kamion pa….
Sredinom prošle godine, Ljuba Popović je primljen na kliniku za hirurgiju KBC “Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Već star i bolestan, ali još uvek vrlo bistar i kočoperan. Svi smo se trudili da mu sto više pomognemo, a on je prihvatao samo onoliko koliko je to njemu odgovaralo. Odbio je nastojanje osiguravajućeg društva iz Francuske da ga avionom prebace za Pariz. Nije imao poverenja u francusku medicinu. Kod nas mu se više sviđalo.I u tim godinama, bolestan, zadržao je duh i bistrinu.
Slučaj je hteo da sestra na odeljenju na kome je ležao Ljuba, bude snaja onog mladog vodnika, sada već penzionisanog oficira.
Ispričala mi je ovu priču, na jednom dežurstvu, i ja sam joj rekao da obavezno to ispriča i Ljubi. Sestra Kristina je to i uradila. Izvinila se što mu oduzima vreme i počela priču:
“Vi se verovatno ne sećate, ali ste svojevremeno poklonili slike mom svekru”. On je pažljivo slušao, i kad je završila, dugo je ćuteći posmatrao. Posle određenog vremen je rekao: “Dobro se sećam svega. Samo, vi niste u pravu. Ja mu nisam poklonio slike. On ih je platio. I to ih je dobro platio”.
Ljuba joj je ispričao da je dugo nastojao da pronađe svog starešinu, jer je želeo da te slike iz ranog perioda uđu u katalog, ali vojska često nema razumevanja za stvari koje ih se ne tiču, i u tome nije uspeo.
Žarko je zeleo da ponovo vidi te slike i da ih potpiše. Nekoliko dana pred smrt, ta želja mu se ispunila. Tada, već nesigurnom rukom, potpisao je slike koje je svojevremeno poklonio vodniku.
Dani koje bolničko osoblje provede na poslu, u svakodnevnoj borbi sa teškim i onim manje teškim bolestima, ne dovodi, kao što se to često misli, do toga da oguglaju na muke i nedaće. Naprotiv, sudbine bolesnika ostavljaju na njih traga, mnoge se zauvek pamte. Naravno, ima i nekih lepih i interesantnih priča, koje stvaraju balans, i pomažu da se sve to izdrži. Jedna od takvih je i ova.
Ne znam, na kraju, da li ova priča više govori o časnom, mladom oficiru koji nije dozvolio da na vojsku padne ljaga, ili o slikaru koji je dodirnuo zvezde, ali nije zaboravio mladog vodnika, od koga je izgleda naučio nešto o životu.
U stvari, to je priča o obojici, ali i o nekoj kosmičkoj pravdi.
Prim.dr Ivan Pavlović, Beograd