– Treba već jednom učiniti kraj ovoj pocepanosti i krvnoj zavađenosti balkanskih državica! Od te zavađenosti vlasnici (tajkuni & političari) i mogu imati vajde; narodi nikako
DIMITRIJE TUCOVIĆ
– Balkanu nije suđeno da živi jednim kulturnim životom, životom koji je dostojan ljudi! Mesto da bude svršetak jednog krvavoga perioda, Bukureški Mir samo je početak drugoga, još krvavijeg. Juče ratna opasnost zbog sukoba Srbije i Albanije; danas ratna opasnost zbog sukoba između Grčke i Albanije; sutra opet zbog sukoba između Grčke i Bugarske; odmah zatim opet zbog sukoba između Bugarske i Rumunije, i tako redom, u beskrajnost, u svima mogućim permutacijama koje se daju napraviti od četiri balkanska elementa.
Ovih trenutaka, mi se nalazimo pred jednim vrlo oštrim i opasnim sukobom između Grčke i Turske. Uzbuđenje je na obema stranama vrlo veliko, i, kad ove redove pišemo, neki strani listovi već donose telegrame o ultimatumu koji je Grčka uputila Turskoj!
Grčka vlada motiviše svoje oštre note i svoje zločinačke namere nasiljem koje se vrši nad njenim saplemenicima u Trakiji i Maloj Aziji. Mi nismo prijatelji turskih vlasnika, i nikada nismo imali simpatija prema njima; teror nad Grcima u Turskoj svakako postoji; ali zar on nije jednim dobrim delom posledica, jedna naknada za ona strahovita zločinstva koja su balkanski saveznici izvršili za vreme rata nad turskim stanovništvom u Maćedoniji? I zar nisu, kako prema svemu izgleda, baš grčke komite stajale na čelu ove najezde, koja je otpočeta s parolom da Turci nisu dostojni Evrope a koja je u svome toku dokazala da su balkanski šovinisti još manje dostojni nje?
I što je glavno, grčkim vlasnicima to je samo izgovor. Ne boli njih srce ni za narodom u njihovoj zemlji; još manje će im pucati srce za onim hiljadama Grka razasutih po prostranim teritorijama otomanske imperije. Osvajački apetiti i šovinistička grandomanija su tu po sredi! Od kako su ostali bez dodekaneskih ostrva, grčki vlasnici neprestano reže i traže povoda za sukob.
Bugarski ratni zarobljenici primaju ručak “u beogradskome gradu, iz koga su otišli s hvalom na usnama za čovekoljublje i humanost srpsku”. Nakon Drugog balkanskog rata 1913. godine. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs
A lako im se džilitati. Do juče prezreni, danas grčki vlasnici igraju ulogu diktatora na Balkanu. Blagodareći krvnoj zavađenosti dveju najmoćnijih i najsrodnijih nacija na Balkanu: Srba i Bugara, čiji bi sporazum mogao izazvati čitavu revoluciju odnosa na Balkanu, grčki vlasnici iskorišćavaju nemoć tih dveju snaga koje su se međusobno ukočile, i bojazan Srbije od Bugarske upotrebljavaju za svoju ucenjivačku politiku prema Turskoj.
Toj grčkoj gospodi, koja je sa najmanje žrtava i napora pridigla lavovski plen balkanskih ratova i koja je mesto blagodarnosti pokazala toliko cinizma prema nama, treba već jednom pokazati da Srbija ne postoji radi toga da ostvaruje njihove panjelinske fiksideje, i da ako oni ulete ludo u rat sa Turskom mi nemamo ni najmanje volje da u taj ambis za njima skačemo!
Treba već jednom učiniti kraj ovoj pocepanosti i krvnoj zavađenosti balkanskih državica! Od te zavađenosti vlasnici i mogu imati vajde; narodi nikako. U vreme takozvanoga mira, njih tamane neprijateljske vlade: Srbi Bugare i Albance u Maćedoniji; Bugari Grke u Bugarskoj; Grci Turke u Maćedoniji; Turci i Grke i Bugare u Trakiji.
A kada se oglasi rat, onda ih tamane njihove patriotske vlade i njihova otačastvena buržoazija! Pod ovakvim režimom, za balkanske narode postoji večita opasnost. Ne zna se da li je gore za njih kad su u miru ili kad su u ratu. Upravo: mir na Balkanu to je takođe jedna vrsta rata. Narodi se tamane i istrebljuju u miru nešto malo sporije no u ratu. Ali ni u miru, baš kao u ratu, tamanjenje nikada ne prestaje!“
*Tekst je objavljen je u „Radničkim novinama“, „organu srpske socijalne demokratije“ u kojem je Tucović od samog početka bio urednik, u ponedeljak 2. juna 1914. godine po starom kalendaru, trinaest dana pre Sarajevskog atentata. Dimitrije Tucović, vođa socijalističkog pokreta u Srbiji, novinar i borac za ljudska prava i socijalnu pravdu, poginuo je pet meseci kasnije u Kolubarskoj bici, novembra 1914. Jedini ondašnji vodeći političar koji je bačen na prvu liniju fronta, što možda nije bilo slučajno a svakako je simptomatično, budući krajnje neuobičajeno.