Piše: Bratislav Marković, advokat i član predsedništva TOLERANCIJE Srbije
Moje ime nekako od rodjenja skraćivali su od Bratislav u Braca. Taj nadimak valjda su mi dali roditelji, onda me tako zvao komšiluk, rodbina, sve tetke sa ladnom trajnom. Kasnije, drugari u školi, a danas porodica prijatelji… Niko bre da iz imena Bratislav izvuče nadimak „Bata“. A „Bata“ je brže, jače i bolje.
Svatih to pre neko veče, kad nam premijer i novi predsednik reče da će Bratislav Bata Gašić biti prvi čovek Bezbednosno Informativne Agencije. Kao glavni argument za ovu odluku, premijer ili ti predsednik podseti da je Bata 18 meseci izdržao bez funkcije. Dirljiv je to momenat bio.
A dugo nisam plakao pred televizorom. Možda od „Kapelskih kresova“. Ovi mlađi to ne znaju. Ali moja generacija je svesna da je slagao svako ko je rekao da nije plakao kad su ubili „Jastreba“, te kad je bre već na samom kraju i rata i serije nesrećnim slučajem život izgubio „Dimnjičar“. Brate plakao sam, mislim da je jastuk ujutru bio mokar od suza. Plakala je i moja pionirska instruktorka, ma da smo je mi tada (jer naravno pionirska instruktorka je uvek starija dovoljnih par godina) gledali malo niže od očiju.
Al nisu mi „Kapelski kresovi“ baš dobro poredjenje. Jel, vidi, kad su se „Jastreb“ i „Dimnjičar“ skenjali, tu više nije bilo ničeg.
Batin povratak je kao pobeda svetlosti nad mrakom. To je kao kad je progledala Esmeralda. Sad, nisam baš detaljno pratio ovu seriju, ali plakali su ljudi kad je ona ponovo ugledala svetlost dana.
E dakle čovek izdržo 18 meseci bez funkcije. Dobro, znam da su neki izdržali i duže, ali nemoj da kvarimo dramski momenat. Mislim da je i sam Vučić imao duže periode u svojoj političkoj karijeri bez funkcije. Opet grešim. Nije dobro poredjenje. Svi znamo da on može najduže.
Da se malo podsetimo, pre 18 meseci Bata je rekao nešto ružno novinarki „B 92“. Nakon toga, premijer je izjavio da on mora da ode sa funkcije, jer ko na taj način uvredi žene ne može da obavlja ni jednu javnu funkciju. Ne umem baš da citiram Vučićevu izjavu, tako da ne zamerite ako nisam baš tačno to preneo, jer nešto ne upisujem njegove izjave u leksikon. Ali u svakom slučaju to je bila poruka. Znam da sam se (ako je to bilo kome bitno) tada složio sa premijerom. Ali šta se u medjuvremenu dogodilo?
Koliko god da mi se ne dopada ova nedoslednost kod premijera, negde to pokušavam da svarim, kao ono kad popiješ riblje ulje. Nešto drugo brine me mnogo više.
Može li on to? Koliko je Bata Gašić kompetentan za obavljanje funkcije prvog bezbednjaka Srbije. On sam pre nekoliko dana reče da je bio ministar odbrane i da je upoznat sa funkcionisanjem službi bezbednosti. Verujem, ali to i dalje ne znači da on to može. Jer to što neko zna kako funkcionišu službe bezbednosti ne znači da može kvalitetno obavljati ovu fukciju. Ovih dana, puno je njegovih političkih protivnika koji ga omalovažavaju na taj način što navode delatnost kojom se on čitav život bavio. Neću to činiti u ovom tekstu. Rećiću kratko i jasno da on nije čovek koji je iz bezbednosnih struktura i da sam siguran da on ovu funkciju ne može da obavlja valjano pogotovu kad se uzme u obzir ugrožena bezbednost na globalnom nivou i osetljiv momenat pitanja bezbednosti u predstojećem periodu.
Vraća me sve ovo u prošlost. Sada daleke 92-ge godine, šetam po šumi sa svojim sada na žalost pokojnim ocem. Okolina Sokobanje. On, čovek u punoj poslovnoj i životnoj zrelosti. A ja, student prava. Za par dana on treba da stupi na funkciju predsednika opštine Sokobanja. Ne dopada mi se to, kažem mu. Jedan si od najboljih geologa u ovoj zemlji, poštovan si na mestu na kome radiš i potreban tamo. Šta će ti ovo? Pogledao me i izgovorio nešto zbog čega sam i tada i sada kad ga već nekoliko godina nema, ponosan na njega. Znaš sine, prvi sam u svom selu završio fakultet, napravio nešto u svojoj struci, stekao neko iskustvo. Moralna je obaveza nas koji smo uspeli nešto više, da za ljude iz svog kraja učinimo nešto, da probamo da napravimo neki boljitak.
Ne želim da ocenjujem rezultate njegovog rada, jer nikada nisam bio stanovnik Sokobanje, ali znam da je on sa svojom ekipom saradnika nakon isteka mandata otišao sa funkcije bez i jedine mrlje ili afere. Vratio se na svoje radno mesto inženjera geologije i tu dočekao zasluženu penziju.
Ne želim da ovde pišem hvalospeve svom pokojnom ocu. Hoću da kažem da su nekada postojali (a želim da verujem da i danas postoje) ljudi koji dolaze na funkciju ne da nešto BUDU, već da nešto URADE.
Cilj životnog i profesionalnog delovanja morao bi biti opšti a ne pojedinačni interes, uz obavezno odsustvo narcisoidnosti.
Početak za svakog od ljudi koji se nadju u poziciji da preuzmu neku funkciju je, da stave prst na čelo i zapitaju se mogu li ja to?
Jer sve prođe. A priča se na kraju svodi na to šta si URADIO, a ne šta si bio. Kad kažem uradio, ne mislim za sebe i svoje najbliže (to je već druga priča) već za opšte dobro ljudi koji u ovoj zemlji žive. Po tome te i pamte, ako imaju razloga da te pamte.
I nije ovo priča samo o Bati Gašiću. Ovo je priča o mnogima koji su nešto bili ili će biti.
I ne brini tata, gde god da si. Samo sam se malo zajebavao. To je tebi poznato. Znam ja da je mnogo bolje „Braca“ nego „Bata“. Neki se u ovom ružnom vremenu ne bi složili sa tim.
Ali mama i ti bi se složili, a meni je to više nego dovoljno.