Postoji veliki broj definicija organske proizvodnje ali su sve utemeljene na jedinstvenim principima: zdravlje, ekologija, pravednost i negovanje i staranje (IFOAM, 2005). Prema definiciji FAO (Organizacija za hranu i poljoprivredu pri UN) i WHO (Svetska zdravstvena organizacija) organska poljoprivreda predstavlja celovit sistem upravljanja proizvodnjom u cilju ozdravljenja ekosistema i isključivanje inputa koji ne potiču sa poljoprivrednog gazdinstva, a sto se postiže maksimalnim korišćenjem agroekonomskih, mehaničkih i bioloških metoda.
U Republici Srbiji ona je regulisana Zakonom o organskoj proizvodnji prema kojem je definisana kao „proizvodnja poljoprivrednih i drugih proizvoda koja se zasniva na primeni metoda organske proizvodnje, a koja isključuje upotrebu genetski modifikovanih organizama i proizvoda koji se sastoje ili su dobijeni od genetski modifikovanih organizama kao i upotrebu jonizirajujeg zračenja“.
Osim procesa proizvodje, organska proizvodnja obuhvata i niz drugih mera u procesu kontrole i sertifikacije, prerade, obeležavanja, skladištenja, prevoza, prometa, uvoza i izvoza organskih proizvoda. U pitanju je proizvodnja koja je u potpunosti orijentisana na budućnost, ne samo zbog ekološkog i zdravstvenog doprinosa već i sa stanovišta ekonomskog prosperiteta.
Prednosti organske hrane:
- Kvalitet i bezbednost hrane, iako bi svaki proizvod namenjen ljudskoj ishrani morao zadovoljiti ove kriterijume;
- Organski proizvodi imaju povećanu biološku vrednost koja se ogleda kroz povećan sadržaj vitamina i minerala, kalcijuma, magnezijuma, gvožđa, omega-3 masnih kiselina i antioksidanata;
- Povećan sadržaj proteina u nekim proizvodima;
- Znatno smanjen sadržaj nitrata (50 odsto u povrću);
- GMO i njihovi proizvodi su zabranjeni u organskoj proizvodnji;
- Hrana bez ostatka pesticida i teških metala;
- Hrana bez vestačkih aditiva, konzervansa, emulgatora, veštačkih boja, arome i pojačivača ukusa;
- Nema ostataka antibiotika, regulatora rasta i ostalih veterinarskih lekova;
- Organski prozvodi imaju karakterističan ukus, miris i boju za datu vrstu koji često zovemo „zaboravljeni ukus namirnica sa sela“.
Prema tome, ona je potencijalno jedan od najisplativijih poslova u svetu jer se uz male investicije mogu očekivati značajni prihodi.
Ali se takodje mora primetiti da kod nas još uvek nisu definisani zahtevi koje mora ispuniti organska hrana svojim sastavom i sadržajem.
Organska hrana je ona hrana koja je proizvedena po zakonski definisanim metodama, a njen sastav mora odgovarati opštim zakonima i pravilnicima o kvalitetu hrane.
U Srbiji postoji značajan prirodni potencijal za razvoj organske proizvodnje. Domaća ponuda organske hrane je ograničena pri čemu postoje brojni faktori koji nameću potrebu njenog bržeg razvoja.
Tržista razvijenih zemalja sveta pre svega EU, beleže visoke godišnje stope tražnje i potrošnje organske hrane i time predstavljaju značajnu izvoznu šansu Srbije.
Republika Srbija ima veliki potencijal za proizvodnju organske hrane, zahvaljujuci povoljnim klimatskim uslovima i dobrim prirodnim karakteristikama zemljišta. Preko 80% zemljišta u Srbiji spada u nekontaminirano jer ne sadrži teške metale i štetne organske materije. Ako se tome doda i kvalitet zemljišta, kao sto je sadržaj humusa, ispunjeni su dati preduslovi za bavljenje ovom vrstom proizvodnje.
Za Srbiju je ohrabrujuća činjenica da je sve veći broj hektara pod organskom proizvodnjom. Kada je u pitanju broj proizvodjača uključenih u sistem organske proizvodnje, Srbija pripada vodećim zemljama u regionu. U strukturi biljne organske proizvodnje su najzastupljenije višegodišnje vrste i jednogodišnje vrste. Ostatak otpada na livade i pašnjake. U okviru višegodisnjih zasada dominiraju jabuke, šljive i maline, dok se medju jednogodišnjim izdvajaju žitarice, soja i povrće. Kada je reč o stočarskoj proizvodnji, najzastupljenije su košnice i živina.
Potreba ili trend, mora se priznati da organska hrana uspeva da zauzme značajno mesto na trpezi sve većeg broja potrošača. Izvozni potencijal domaćih proizvodjača organske hrane je praktično neograničen. Celokupna proizvodnja bi mogla da se izveze. Zbog velike potražnje i nemogućnosti proizvodnje usled velike zagadjenosti zemljišta i vazduha i narušenih odnosa u prirodi, u razvijenim zemljama se javlja veliki nedostatak na tržistu. Zemlje clanice EU iz sopstvene proizvodnje podmiruju samo deo sopstvenih potreba. Tu Srbija treba da potraži svoju izvoznu sansu.
Ulaskom u najznacajniji kanal distribucije hrane – lanac supermarketa kao i razvojem HORECA kanala (kanala hotela, restorana i kafica) organska hrana bi postala dostupnija domacim potrošačima. S druge strane, smanjenjem stope PDV-a na organske poljoprivredne proizvode organskog porekla stekli bi se uslovi za smanjenje njihove maloprodajne cene. Tako bi pokrenuta tražnja morala biti praćena srazmernim povećanjem ponude. U tom smislu je nezaobilazna uloga države koja osim podrške u vidu subvencija, treba da stvori uslove pri kojima ce komercijalno-kreditni sektor moći da odgovori potrebama proizvodjača, pre svega dugoročnim kreditima. Takodje, treba organizovati proizvodnju semenskog i sadnog materijala kao preduslova za rast ponude.
Realizacijom ove strategije razvoj domaće ponude bio bi manje zavisan od izvoznih tržišta što bi doprinelo dugoročnoj sigunosti funkcionisanja celog sektora.
Stoga je najbolje rešenje odgovarajuća kombinacija datih strategija kako bi se došlo do situacije u kojoj se ponuda organske hrane dominantno plasira na domaćem tržištu, dok se viškovi u odnosu na domaću tražnju realizuju na medjunarodnom tržištu.
Ivanka Bradić, dipl.ing.agroekonomije
