Republika Srbija je etiketirana kao zemlja sa najvećim brojem nezaposlenih mladih u regionu. Statistički, broj mladih koji se odluče na odlazak iz svoje domovine je danas sedam puta veći nego pre dvadeset godina. Počevši da se interesujem za ovu temu postavio sam sebi nekoliko pitanja.
Zašto bih ikada napustio svoj grad, svoju zemlju koju neizmerno volim? Zašto bih ikada otišao od svoje porodice i prijatelja? Da li bih ikada skupio snage da napustim svoju prošlost i sadašnjost i započnem neku novu budućnost? Da li bi život tamo „negde“ zaista bio bolji? Da li će moja deca prepoznati prave vrednosti ove zemlje, ili ih pak to neće interesovati? Ni na jedno pitanje nemam pravi odgovor, jer ne mogu da zamislim život u zemlji gde se ne govori srpski jezik, gde nisam okružen ljudima koje volim i državu u kojoj nemam pravo na svoj lični izbor. Kao uzročno-posledična veza pitanja i odgovora kojeg nema, javlja se još jedno, ne manje bitno: KO JE KRIV? Da li vi koji odlazite kako biste ostvarili svoje snove? Da li država koja ne vodi računa o svojim građanima, ili je ta odgovornost podeljena? Prvo pitanje se argumentuje već dobro poznatim frazama „Ako su mogli Tesla i Pupin mogu i ja..“ , „Šta mi je ova država pružila da bih ostao u njoj?“, dok država pere ruke žaleći se na slabe finansije i stanje koje je uvek ostavila „neka“ prethodna vlast.
Potom zaboravljamo na vrlo važan podatak da je Srbija izgubila 12 milijardi evra zbog odlaska mladih u inostranstvo. Kao glavni razlozi za odlazak javljaju se nezaposlenost, mala primanja, nesigurnost i nepoverenje, a smanjnenje kolektivne svesti o ovom problemu dodatno podstiče mlade da ne sagledaju moguće posledice. Učinak Republike Srbije na ovu temu je gotovo zanemarljiv, što je i razumljivo. Opstanak na vlasti postaje prioritet onoga ko na istu dođe, a mogućnost manipulacije se smanjuje kada društvo čine visokoobrazovani profili. Istraživanje javnog mnjenja daje nam poražavajuće odgovore. Većina mladih sa završenim fakultetom napustila bi Srbiju radi usavršavanja i nekog “boljeg” života, ali ista ta većina bi i ostala uz samo jedan uslov na koji ima puno pravo – POSAO U STRUCI.
Po mom viđenju jedna generacija se mora “žrtvovati” i ostati kako bi došlo neko bolje sutra, a “sutra” je već možda danas. Zbog toga nam je potrebna jaka i stabilna država, odgovorni i savesni političari, a pre svega TOLERANCIJA I RAZUMEVANJE!
Mussab Al-Shukeir