Ko su oni? Ko smo mi?
biraću reči. To su pre svega vrli vernici. Oni koji se krste po busevima na svakih 7 km na kojima su izgrađene crkve u proteklih 30 godina. Oni koji poste 2x godišnje (ako izdrže da ponoći), u crkve ulaze isto toliko možda ni toliko, koji su prisvojli slave, jer ih do 90ih nisu ni imali, koji su se krstili u tridesetoj da bi mogli da se venčaju u crkvi, oni koji su na vodi (biće i na vatri), oni koji (ne)znaju ni 3 zapovesti, kače ikone i kalendare i pojma memaju šta su iskušenja ni spsenja. Psuju boga na svakom koraku, čak i neposredno nakon što su se prekrstili u onom busu. Što su više grešili pre nego što su postali „vernici“ to se više upinju da sve oko sebe ubede u svoje „verovanje“. Oni koji su toliko naporni u pokušajima da citatima i unapred spremnim delovima Biblije objasne sve pa i kišnu glistu, ljudske slabosti i prirodu. Oni kojima su atesisti državni i nacionalni neprijatelji, jer se time valjda odriču ljubavi prema svojoj zemlji. Oni koji su religiju poistovetili sa nacionalnim identitetom za koji takođe ne znaju tačno šta je. Oni koji jedva znaju da nabroje par naših svetinja, čak ne znaju ni gde se tačno nalaze ni zašto su svetinje. Oni kojima su krivi i Nato i Turci, Bugari, Austrougari, mamuti, džedaji pa sve do doba jure i nazad. Oni kojima su svi za sve krivi. Oni kojima je mržnja hrana za kojom imaju neutoljivu potrebu. Mržnja je daleko više od emocije. Ona je pre i iznad svega manifestacija i ima svoj rečnik. To su oni kojima se život svodi na “evo ti ga na” i “utata”.. Mrze oni jednako i svoje sunarodnike, komšije, kolege, kasirke i njihova porodična stabla. Jednako ih mrze i likuju nad njihovim ličnim “požarima”. Ponekad pomislim da je bog upravo stvoren da mi svi ne bismo bili bogovi.
Mogu ja da ne volim, ne prihvatam, ne opravdavam, ne razumem, možda duboko u sebi osuđujem i priželjkujem kaznu. Mnogo toga ja ne prihvatam i nemam nameru da pokušam da razumem i opravdam. Možda i ja mrzim, ali neću se glasno naslađivati tuđom nesrećom, likovati nad gubicima, čak i kada bi me to lično učinilo srećnom.
Ako je nasilje jedan od uzroka mržnje, onda smo svi mi slobodni da mrzimo i čekamo osvetu, jer svi smo mi žrtve nekog nasilja i agresije. Postoje ljudi koji preživeli užase koje mi iz naših troseda i fotelja ne možemo ni da zamislimo, pa nisu ispoljili mržnju niti njom govorili o uzročnicima i počiniocima. Nose svoju tugu, svedoče o njoj, pate, osuđuju, ali ne priželjkuju zlo i osvetu i nisu tako samozadovoljni kada se ono desi. I ja sam žrtva agresora, svih vekovnih neprijatelja, ali sam i žrtva nasilja pripadnika svog naroda. Hoće li mi moja žrtva i bol biti lakši i blaži ako bi goreo hram Svetog Save? Bojim se da smo nepopravljivo pakosni i da imamo toliku potrebu da se naslađujemo tuđom nesrećom da nam povod uopšte nije ni potreban.
Poštujem gubitke i povređene emocije svakog ko ih je na ovim prostorima doživeo. A ko nije? Ne prihvatam mržnju i njen rečnik. Količina mržnje koju gajimo, direktno je srazmerna količini nespremnosti da je savladamo.
Nasilje rađa nasilje, mržnja rađa mržnju i tako od jure do danas.
Dan posle, ublažiće svoj račnik zato što im je to preporučeno, forme radi.
A sad svi lepo da nastavimo sa postom, spremamo Uskrs i molimo se za spasenje i odolevamo iskušenjima.
Piše: Selena Pantovic Bakic