Stekla sam nepopravljivi animozitet prema onima koje ne pogađa. Nemaju pravo. Oslobodi me tih floskula: „Beba ima pravo da je boli uvo“, „Imam pravo da mi se nedopada kako razmišljaš“, „Imam pravo da me politika ne zanima“. Sve je to skup prava obespravljenih. I zbog takvih koje boli uvo, a nisu novorođenčad nama jeste tako kako jeste. Nemaju mišljenje niti svest o tome da je nužno da ga imaju, jer drugi misle umesto njih dok oni cmizdre nad svojim rashodovanim životima i raseljenom decom. Ne zanima ih politika. Pa, sve je u ovoj zemlji politika. Zanima ih kada im izabrani lekar prepiše četiri kutije lekova u iznosu mesećne penzije, koju su im uzgred zbog te politike smanjili. Zanima ih kada plaćaju preglede u privatnim klinikama, jer će u državnim stići na red 2023.godine. Politika je i šta jedemo i koliko jedemo, da li smo zaposleni, kolike su nam plate, koliko smo mogli, a koliko postigli. I kontejner je politika ako stoji na pogrešnom mestu. E ti apolitični koji imaju pravo da ih boli uvo, po pravilu koriste svoje biračko pravo i pravo da ostanu apolitićni i posle izbora.
„A, šta rade ovi sa stavom koji ne koriste svoje pravo?“
„Oni kažnjavaju ili čekaju. Kažnjavanje kao sredstvo prevencije. Odlično. Samo ne znam kako ih nije sramota da danas daju savete kažnjenima i kritikuju one na koje su pristali činom kažnjavanja. Čekamo da se pojavi ko? Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar? Nema je , neće je ni biti. Mi imamo potrošenu opoziciju koju zapravo ni nemamo. Sama se potrošila, izlizala. Nemamo je ni u odjavi ni u najavi. Imamo neupotrebljivu i lenju inteligenciju, kulturnu elitu šćućurenu po nezavisnima udruženjima, nezainteresovane esnafe, rashodovane sindikate, kvazinostalgičnu dijasporu, par analitičara u listovima sa tiražima koliko tri novobeogradska solitera imaju stanovnika. Znaš šta je najtužnije?
„Pa…posle svega što si nabrojala teško da mogu da zamislim tužnije od ovoga.“
„Naravno da ne možeš, jer te u tvom Sidneju zabole da se baviš tugom od koje si pobegao.“
„A šta bi trebalo da radim? Da se vratim, pa da tugujemo zajedno? Uostalom, ja sam pobegao od rata.“
„Odgovorio si na moje pitanje. Ti jesi pobegao od rata, mada ne samo od njega. Danas ljudi beže da ne bi tugovali i bili cinični kao ja. Mir je na ovim prostorima samo pauza između ratova. Gadno je kada moraš da bežiš i od mira da ne bi bio poražen.“
„Vidiš, meni nikada nije bilo jasno zašto ti nisi otišla?“
„Ako izuzmemo one kojima je ovde uvek bilo dobro, u zemlji smo ostali svi mi koji smo imali manjak samopozdanja, višak nade, skromno ili nikakvo znanje jezika, stanove roditelja na koje smo mogli da računamo u bliskoj budućnosti, emotivnu bliskost sa njima i svest da će oni našim odlaskom ostati sami. Svi ostali su otišli. Danas smo mi ti koji pakuju kofere svojoj deci, jer ne možemo sebi da oprostimo što ih mi nismo sebi pakovali. Otišla bih ja i danas, ali nemam kome da ostavim majku. Komšinici Maci ili poštaru Peri?
„Hoćeš da kažeš da ja nisam imao emotivni odnos prema svojim roditeljima?“
„Nisi. Da je jesi, našao bi za shodno da ih obiđeš za ovih trideset godina, a ne samo da finansiraš njihovo lećenje i smeštaj u starački dom. Ti si bar imao čime, ja nisam imala čime da platim ni mesec dana dana u privatnoj klinici svom ocu u terminalnoj fazi kancera. U državnoj takve ne primaju. Moja emotivna veza i prisustvo mu jesu značili, ali nisu mu ublažili gubitak dostojanstva i poniženje koje je, pored bolova trpeo u svojoj bolesti, u svom krevetu.
„ I ti zato pakuješ svoje dete?“
„Da, zbog dostojanstva,njegovog i mog, u najširem smislu reči pa i ovom. U ime toga pristajem na ličnu patnju i nedostajanje. To svakako ne znači da ću pravdati nemanje vremena i mogućnosti za povremene dolaske. Svi vi koji ste otišli dolazite upravo onoliko često koliko smo vam mi potrebni i koliko vi možete da podnesete naše prisustvo.“
Piše Selena Pantović Bakić
Odlomak iz:
I KONTEJNER JE POLITIKA AKO STOJI NA POGREŠNOM MESTU
https://selibblog.wordpress.com/…/grad-u-kome-stanuju-seca…/
Foto: Slavica Bozic Photography