Ležao je na travi, zelenoj modroj od svežine, upijajući miris proleća, dok mu je rodni vetar tom milinom punio pluća…
Znao je sve damare svoje zemlje, znao je svaku stazu, lug i ornicu… a sad…? Šta sad? Očinji vid mu je odnela eksplozija u rudniku. Sad je imao oči i dalje lepe ali zamračene bez zraka svetlosti. Zadnja slika koju pamti pre nego što je sišao u jamu, je slika male crkvice prema kojoj se okretao molio i krstio….
Sad… sad je grickao slamčicu trave, osluškujući svoje selo.
Negde začu blejanje ovaca, negde plač deteta i škripu kapije.. Neki život koji on nema. Dete, jako je želeo svoje dete, da ga drži na kolenima i već je maštao čemu će sve da ga nauči.. Najednom, začu korake koje zasustaviše u travi.
-Živojine, ajde čeka te brat, oće da prozbori s tebom!- majka Milica ga zovnu i dohvati ga za ruku.
-Neka, neka umem ja sam, znam ovu stazu do kuće… brani se Živojin od njezini ruku.
-Znam da znaš, nego da poitamo, čeka nas. Ne znam il ljut il neje… Ne mo samo, sine, da se zadevate. Dva dana ga nesam videla. Da l’ je bio u birtiju, šta je čeneo, rabotio nije. Kuku mene šta rodi..!
Tebe mi Bog uze vid, a onome pamet.
Milenko, stariji brat jeo je za sofrom kad udjoše u sobu, on podiže pogled i reče. :
-Sedi brate, posrećilo ti se danaske! Večeras ti dolazi mlada nevesta; Drgutinova ćerka, Milena.
-Kako bre? Zapita majka više uplašena nego srećna. – Kako to može da bidne na jedama?
-Dragutin je izgubio na kocku sinoč, igrao je u ćerku, nije imao ni paru da turi na astal! E, u ćerku je igrao i izgubio…!
-Auuu, crna ja s crnom kockom da mi dete ženiš! – zakuka majka i poče da plače.
-Muči majko!- sad već ljut viknu Milenko.
A brate šta ti veliš…?
-Od nesreće dal se pravi sreća? Od gorkog slatko? Teško brate… Ne biva to…
-Ništa ti ne znaš i ne razumeš! – vikao je Milenko. -Nije ti Bog samo uzeo vid nego i pamet! Umesto da si mi zahvalan ti se još ljutiš. Ko da devojke, sve kolo igraju ispred kuće, te jedva čekaju da ti ulegnu u avliju pa samo da uzmeš koju ćes !? Devojka će da dođe noćaske. Dovešće je braća… Jer dug je dug!
Skoro pred ponoć da ne vidi selo zakucali su na vrata, silom prijatelji” ; doveli su je do vrata i bez reči otišli… suviše i ljuti i besni. Samo joj najmladji brat Vojin šapnu:
,, Daće Bog da ga ubijem…” misleci i na oca.
Ni korake joj nije čuo. Ušla je u sobu i zastala. Suza više nije imala. Belo lice ka kamen belo, skamenjeno. Ona hladna, sebi umrla, bez radosti, bez nade, samo je čini joj se na izgled živa…
-Ajde dete, ajde -pozva je Milica. Neka sedi da večeraš. Nije ti lako znam… O sudbini se čeljade nikad i ne pita, samo je privatiš. Daće Bog, da iz ovoga nešto dobro iskoči.
Živojin je samo osetio da je ona tu, Milena.
Ništa nije govorio. U sebi je kleo svoju zlu kob. Stideo se i sebe i nje. Ko dželat koji joj kida srce, tudjom rukom.
Ko kriv, a bez želje da je povredi, povredio ju je i to žestoko najače… Povredio ju je bez mogućnosti da nešto promeni. Bio je očajan, možda i više od nje.
Ništa nisu mogli da promene. Ulegli su u ižinu da spavaju ko u tamnicu…
I tako započe život.
Dani su prolazili, nedelje, meseci. Živojin ništa ne učni bez blagosti Mileni.
A nju privuče njegova dobrota, njegovo lice u ožiljcima, a opet lepo. Lep milozvučni glas nežna ruka i reč. Zavoleše se, a da nisu hteli. Ko da sunce udje u Živojinove ugasle oči. A Milena poraste u svojoj sreći, razvi se u lepu ženu.
Prođoše tako tri godine. I jednom taman pred sv. Luku, dođoše njena braća da je vrate.
Baciše besni dukate na sto i htedoše da je odvedu..
Al Milena nije bila više ona devojka koju su ostavili..
Pogleda ih bez straha i čvrstim glasom progovori, vraćajući im kesu s dukatima:
-Ne, džabe ste doneli pare da me vrnete, ne- ne za Božji ajtar! Volim ga i semdruga sam !(trudna sam)
Svi se nemo pogledaše medju sebom.
Brat krenu nešto da kaže, pa zaćuta. Bez reči krenuše ka vratima.
Milena se okrete prema Živojinu a njemu su iz zagaslih očiju kapale suze.
I samo joj drhtavim glasom reče:
-Danas sam Milena progledao dušom…
Autor: N.Terzić- Ruza Sionska
10.oktobar 2022.