Ne znam da li je prokletstvo ili blagodet biti dete iz mešovitog braka. Nisam načisto da li je naša prednost ili mana to što nismo ničiji, nego samo svoji. I život ti, hteo ne hteo, prodje u u pitanju ko su naši? Ko njihovi? Čiji su, u stvari, ničiji? Nekako smo mi “polutani” doživljavali, i imali predstavu, da smo svi naši. Pa su nam neki “dobri ljudi” srušili sneška. Eto, zato nam je sada svima mnogo bolje, svi smo svačiji a nismo ničiji!
Djura kaže: ”Ja sam iz mijesanog braka. Majka mi je muslimanka, a otac je bio Srbin. Nasao sam se nekako izmedju. Ne dijelim ljude na Srbe ili muslimane. Moj dje
d je umro dva mjeseca nakon sto je poceo rat, ali mi je tokom opsade Sarajeva postavio najteze pitanje. Pitao me je: ”Ko su oni ljudi koji nas granatiraju ? Rekao sam da ne znam, da su to negativci. A on mi je odgovorio da je cuo kako su to Srbi jer je i sam bio Srbin. Rekao sam da je u pravu i onda mi je postavio to pitanje: ”A ko su nasi ? Rekao sam da ne znam. Mozda u tom ratu nije bilo nasih. Mozda smo svi nasi i nicji. To je bio jedan od razloga sto sam odlucio otici. Otisao sam iz Sarajeva u avgustu 1992 godine. Mozda sam zato ovde u Ljubljani. Nisam u Beogradu, nisam u Zagrebu, vec ovdje.”
17.februar 2022.