TOLERANCIJA Srbije prenosi autorski tekst Jelene Radojković u “Nedeljniku” u kome ona daje objašnjenje zašto se odlučila da javno progovori o “nepristojnim ponudama” predsednika SNS Svrljig. I, da se razumemo, Jelenin tekst nije, ne doživljavamo ga i niko ne bi trebao da ga shvati kao pravdanje ili opravdanje samohrane majke na neke iznete primedbe i kritike koje su se pojavile zbog možda nedovoljno jasnih i precizno definisanih stavova u njenom prethodnom obraćanju javnosti, već kao hrabar, odvažan i smeo potez žene koja živi u maloj i patrijahalnoj sredini za koju je, gotovo uvek, u ovakvim slučajevima za sve kriva žena. Mi ćemo uvek podržati sve one koji su poniženi, zlostavljani i diskriminisani, a posebno oštri ćemo biti protiv seksualnog zlostavljanja dece, nasilja u porodici i nad ženama, diskriminaciji osoba sa invaliditetom i zaštiti prava penzionera.
RODNA RAVNOPRAVNOST U SRBIJI, U TEORIJI I PRAKSI
Piše: Jelena Radojković
Na ovaj korak da javno kažem da sam otpuštena jer nisam prihvatila sve “ljubazne” ponude predsednika OO SNS u Svrljigu, da se vidjamo u njegovom stanu, da mi da novac za sve i svašta što mi nedostaje u životu i zato što sam mu puno puta u oči rekla da ne planira i ne razmišlja o tome da ćemo ikad biti u vezi, odlučila sam se i zbog sebe i zbog svih ostalih žena koje su ikad bile ili će biti u ovakvoj situaciji.
Dok god ćutimo i zabijamo glavu u pesak, praveći se da se ništa nije dogodilo ili se nadajući da se nama to nikada neće dogoditi, sve o čemu pričamo u vezi bezbednosti i prava žena, samo su prazne priče.
Od kako znam za sebe, uvek sam se borila za svoju ličnu bezbednost, jer me život tako primorao. Odrasla sam samo uz majku, nisam imala ni brata, ni bilo kog drugog da me zaštiti od problema i od života. Morala sam da naučim da se branim i borim, da bih preživela.
To je i najveći razlog zbog kojeg sam osnovala udruženje žena Etno forumwww.etnoforumsvrljig.rs , gde sam kroz rad uvek vodila bitku za nečija prava. Za marginalne grupe gradjana, za sve siromašne i ugrožene na bilo koji način. Jer sam i ja milion puta bila i bez novca i bez zaštite i znam koliko je to teško i koliko život ume da bude surov.
Iako sam diplomirani ekonomista po struci, upisala sam i privodim kraju i fakultet za bezbednost, jer sam želela da imam i neki zvanični dokument da bih sutra imala opravdanje zašto se “petljam u te stvari”, kako puno puta umeju da mi kažu oni koji su imali sreće da glatko prodju kroz život i ne mogu da razumeju koliko bola može da nosi samo jedna prolivena suza žene koja svake noći plače u jastuk da je niko ne vidi i ne čuje, suza nekog deteta koje je gladno ili suza osobe sa invaliditetom koja ne može ostvariti svoja osnovna ljudska prava.
Članica sam svih mogućih mreža za rodnu ravnopravnost na nacionalnom nivou, jedna od polaznica Akademije ženskog liderstva u organizaciji Beogradskog fonda za političku izuzetnost, Centra za podršku ženama i Centra modernih veština, jedna od članica Mreže za izradu i usvajanje Nacionalne strategije za primenu Rezolucije UN – Rezolucija 1325 – žene, mir, bezbednost i svega ostalog što se tiče rodne ravnopravnost i prava marginalnih grupa gradjana.
Zato bi bilo potpuno sramno oćutati, jer bih tim ćutanjem pljunula sebi u lice i pogazila sav svoj dosadašnji rad i sve o čemu sam do sada pričala.
Jer ovo nije samo moja borba. Ovo je borba i za sve ostale žene, za našu decu i za jedno lepše i bezbednije sutra u kome će nasilnik prvo dva puta razmisliti pre nego se drzne da podigne ruku na ženu ili dete i pre nego ženu “dotera uza zid” da pristane ili ostane bez posla.
I nije u ovoj borbi nikakav problem ostati bez fotelje, jer bez fotelje se može i bez nje sam živela 38 godina. Problem je ostati bez posla, iako si radila pošteno i odgovorno nekad i po 20 sati dnevno da bi projekat stigao na vreme, a pri tome znaš da je tvoj šef bio zadovoljan i da nisi nigde pogrešila. Osim što si sama i nezaštićena žena…