Na Trgu Slobode u Novom Sadu, 08.11.2015.godine, sa početkom u 14.45 je održan protest u organizaciji neformalne grupe građana „2 minuta tišine“ i udruženja gradjana”Stop nasilju nad decom” sa zahtevom da se u zakonodavni sistem Srbije uvede Zakon koji bi oštrije sankcionisao vršnjačko nasilje, ali i preventivno delovao da se spreči da do njega i dođe. Skup je svojim učešćem podržao i Pokret za TOleranciju.
Zakon bi trebao da nosi ime pokojnog Alekse Jankovića iz Niša, četrnestogodišnjeg učenika koji tragično okončao svoj mladi život. Kao žrtva vršnjačkog nasilja, Aleksa nije naišao na razumevanje i podršku institucija sistema što je rezultiralo velikom tragedijom, od koje se njegova porodica nikada neće oporaviti. Da njegova žrtva ne bi bila uzaludna, Srbija se ovih dana digla na noge. Krenulo se sa peticijom, prvo on line, zatim i sa sakupljenjem potpisa, a profesorka pravnog fakulteta u Novom Sadu dr. Dragana Ćorić je na sebe preuzela zadatak da sve ono što je bitno sažme na jednom mestu i formalno pravno uobliči.
Pismo Aleksinih roditeljima učesnicima skupa, ispred „2 minuta tišine“ je pročitala Zorica Anđelković:
Draga deco, prijatelji, roditelji, nastavnici, školski policajci… Kao porodicu, roditelje , ljude, zadesila nas je najgora moguća tragedija , gubitak deteta . 14 godina ljubavi, truda i brige nestane u trenu. Ostane samo bol koji nastavljate da nosite čitav život. Teret tuge ,žalosti i ljubavi za detetom koje bi bilo sa nama da su drugi , najodgovorniji u školi hteli da prepoznaju i pomognu detetu koje trpi najsurovije oblike nasilja. Prepoznali su oni ali znate, prepoznali su i roditelje dece koja tuku Aleksu. Od nekih su imali strah a od nekih i koristi ! Zaboravili su da je rad sa decom Bogom dano zanimanje. Zaboravili su da je makar zakonom važno zaštititi dete žrtvu nasilja vršnjaka, u školi, ako ništa drugo za to su primali platu. Dovoljno je bilo pozvati policiju i napisati da Aleksu tuku. Umesto pomoći , pridružili su se, svesno !? A govorili su mu : „On je budala ,…ako trebali su još da te biju,..ti si bezdušan, zapiši to pa prenesi roditeljima da me opet prijave,…on je bolestan, vodite ga iz ove škole, …Vi rušite ugled ove škole, ..zbog Vas i Vašeg sina ja tri sata dnevno pišem izjave policiji, ’oćeš sad da te prijavm i tvoje roditelje kao što su oni prijavili nastavnicu Milenu što mi vređaš ćerku….“ samo su deo reči prosvetnih radnika u Aleksinoj školi, upućene Aleksi , od prosvetnih radnika iste! Jesu li to pročiali u zakonu o vaspitanju i obrazovanju !? Nisu, što bi kad ni nakon presude nisu odgovarali na osnovu istog !? Zataškavanje ,laži ,manipulisanje nama kao roditeljima, naše poverenje u njih kao instituciju doveli su do toga da izgubimo vreme , pokazalo se dragoceno vreme. Zbog tog poverenja i umiremo svaki dan u osudi samih sebe. Zašto ćute ,zašto su još uvek u prosveti ,zar ovo nije dovoljno da budu makar van prosvete, zašto napreduju a pomogli su detetu da se oseti krivim ,izdanim i da konačno ode putem bez povratka ? Ćute jer su „odlično prošli“ !? Kaznu od 550.000 dinara, koja je uzgred maksimalna i bez olakšavajućih okolnosti, čak nisu ni platili, platili su je drugi, svi Vi, da paradoks bude veći, i mi, Aleksini roditelji ! A oni, oni nam se smeju u lice, napreduju ljudi u svojim karijerama, karijerama koje gaze preko dečijeg groba ! KO STOJI IZA NJIH ? Ko im je dozvolio da odbacuju nalog prosvetne inspekcije – nekoliko puta , postupanja Zaštitnika građana – nekoliko puta, Sudske presude ? Je l’ neko to misli da jedna osnovna škola može sama ? Zbog svih takvih Zahtevamo Aleksin zakon , gde će u prosveti raditi savesni i odgovorni ljudi spremni da pomognu detetu koje nasilje trpi, takvi su iskreno verujemo u većini ! Alekse ćemo se sećati kao simbola otpora vršnjačkom nasilju. Sada nam ne daju ni to , bar u Nišu, jer tamo je zabranjeno čak i govoriti o Aleksi jer putevi zataškavanja vode do odgovora !
Ovo bi bilo naše kraće-duže obraćanje, mada bi rekli još puno toga ali ni u roman ne bi stalo. U sušti ni mi više nismo bitni. Zaboravili smo da kažemo da svi mi smo već uspeli jer smo bar malo prodrmali svest i savest, svih. Hvala Vam na podršci i razumevanju. Žao nam je što nismo sa Vama ali osećamo kao da jeste. Hvala. Dragana i Bojan Janković, Aleksini roditelji !“
