Svakog dana, u 10h, sa autobuske stanice u Somboru polazi autobus za Stapar i Bački Brestovac.
Juče u tom istom autobusu prilazi devojka vozaču i pita gde je treća stanica u Staparu. On joj odgovara da smo izasli iz Stapara i da smo na pola puta ka Brestovcu. Devojka nije znala gde treba da siđe, a nije pitala vozača. Pita ga koliko smo daleko otišli, može li da se vrati peške. On joj govori da nije baš blizu, usporava, ali ne staje i ćuti. Devojku hvata panika, mi svi čekamo šta će biti, oseti se neizvesnost u vazduhu. Autobus se i dalje kreće, ali sasvim sporo, a vozač razmišlja, ali brzo.
I onda joj kaze: Sačekaj, ne možeš peške, sad ce neko naići pa ću ga zaustaviti.
Dok se vozimo u susret nam nailazi auto, vozač Jovica izlazi iz autobusa, zaustavlja auto, poznaje ljude, zamoli ih da povezu devojku nazad – gde je i trebala da izađe. Oni, naravno, prihvataju, dev
Možda vama ova priča i nije nešto važna i lepa. Ali meni jeste, jer u ovom vremenu gde svako gleda svoja posla samo kada nekome treba pomoć, gde svi okreću glavu od problema, nađe se neko ko uliva nadu da nismo jos otišli dođavola. Zaista su me dirnuli gest i empatija ovog ČOVEKA.
Kada se vratio u autobus rekla sam mu : “Jovice svaka čast!”
A on je skromno odmahnuo rukom u fazonu -nije to ništa.
p.s. ne zna da sam ga krišom slikala. I da zna da ovo sada pišem, malo bi se ljutio-verovatno.
Piše: Stokuća Marija