Данас се навршава 20 година од погибије Тибора Церне, војника Војске Југославије. Учествовао је у одбрани Косова и Метохије и целе Србије од најезде терориста и злочинаца за време НАТО бомбардовања.Тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен – на Кошаре. Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање “сада или мало касније”. Нарочито је, од 9. до 27. априла, један снајпериста из Легије странаца био кобан по наше војнике. Свакодневно им је наносио језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације. У намери да открије снајпер који му је право у смрт односио другове, одлучио је да баш он буде последњи који ће настрадати од тог снајпера. Устаје излази на чистину и виче: “Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!”
Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.
Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.
Рањен, смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао: “За ову земљу вреди погинути”.
Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора у врат, убивши га на месту. Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатеља.Имао је двадесет година, младост и најлепши дани су тек били пред њим,био је један од 108 “српских Обилића”, хероја са Кошара, који ће живети у нама док год смо ми живи и док год будемо причали о њиховим ХЕРОЈСКИМ погибијама!